Sada sam u toj nekoj fazi ni na nebu ni na zemlji. Dovoljno uzivam u realnosti, ali znam da bih trebala da pocnem da planiram buducnost, sto I nije tako lako – uzimajuci u obzir okean mogucnosti koji tek treba da otkrijem. Stvari se jednostavno nadovezuju jedna na drugu… Ko sam trenutno I sta bih volela da budem. Sta bi mogla da pisem za diplomski? Da li hocu odmah da radim, ili se pripremam za master studije…? Jedino sto je kristalno jasno u mojoj glavi jeste da hocu jos putovanja …. Cak I na ovom putovanju, pronalazim mesta gde bih stvarno volela da se vratim I provedem vise vremena upijajuci kullturu. Toliko toga moze da se nauci od ljudi na ovom brodu, u svim ovim mestima, gradovima, zemljama…. Koliko smo svi slicni, toliko smo I razliciti. U danasnjim dnevnim aktivnostima (najblize dnevnih vesti na brodu) bio je I citat Maje Angelou (Maya Angelou):
”Mozda putovanja ne mogu da sprece predrasude I stereotipe; ali cinjenica da svi ljudi placu, smeju se, jedu, brinu I umiru moze docarati ideju da ako pokusamo da razumemo I saslusamo jedni druge, mozda cak I postanemo prijatelji.”
Sve ovo vreme na brodu, I svi ovi novi ljudi naveli su me na razmisljanje o tome kako mi uopste gradimo prijateljstva. Kako je na pocetku sve glatko I perspektivno, kako se svi razumemo I podrzavamo, svi smo otvoreni I spremni da pruzimo pomoc u koliko je ista potrebna, svi se povezujemo na toliko razlicitih nivoa. I onda kada pocne ono pravo upoznavanje, ukljucujuci I niz malih, najsitnijih vrlina I mana – onda se naidje na zid. Da li je zid na tvojoj ili mojoj strani, nema veze. Postoji. I smeta. Blokira dalju komunikaciju jednostavno. Tako da cak I da je bilo nade za to prijateljstvo, sad je vise nema, nestane I ljudi se jednostavno udalje I vrate na ono jedva zvucno “Cao” u prolazu; zatim se “Cao” pretvori u mahanje; i krajnja I poslednja faza je onaj klim glavom, tumaceno kao “E”. I toliko… ne kazem da treba svi da budemo BFF’s.. ali do sad mi se toliko puta desilo da na prvu loptu fenomenalno kliknem s nekim ljudima, I toliko. Nikad se vise ne nadjemo u situaciji da razvijemo taj fenomenalni prvi susret. A ko zna sta bi to moglo da bude… Mozda je bas to osoba koja bi mi promenila zivot. Mada, ociglegno nije – cim je “e” uzelo maha, to je to. Ali svejedno, cak I taj jedinstveni razgovor je imao svoj uticaj na mene. Nesto sam naucila, uvidela, skapirala… Na primer, cura kojoj otac gradi naselja po americi se penzionisao – I njegova nova strast su bolesno veliki televizori. Skoro je kupio toliko veliki TV da su morali da razbijaju zid, jer drugacije TV ne bi stao u sirinu. Ona je pomagala da se tv okaci na zid (njih petoro su kacili TV); I cale je hteo da je ubije kad je pocela da sili taj nenormalno veliki TV ka predodredjenom mestu na zidu - zato sto nije bilo dovoljno mesta da se pridje drugacije osim sa prednje strane…. Kakve muke u zivotu…..haos, jel da? Onda, cura koja je toliko bila posvecena plivanju (skokovi u vodu) da nije bila svesna da je polomila grudnu kost! Sve dok se sezona nije zavrsila, kada je I otisla na operaciju, oporavila se I nastavila da skace – nesrecna do bola I od bola jer uprkos svom trudu nije mogla da usavrsi skok. Na kraju je resila da sve otera u pm I dodje na Semester at Sea. Ima I varijanti na temu tipa cura se zabavlja sa momkom od kad su oboje imali 11 godina!!? I veceras je izjavila da ce se osecati uzasno ako ne bude verena do 21. rodjendana (sada ima 19) – danasnja mladez voli da igra na sigurno, ni sekund da izgube? Ha, da, to nije pilo vodu ni kod mene… ili prica wanna be Hju Hefnera, koji seta brodom u svom svilenom kimono-ogrtacu iz Kine, kako on odlucno podrzava sigurni sex i kako se redovno testira na bolesti. Niko nije prokomentarisao Hefnerovu pricu koja je usledila posle price devojke koja se ceo svoj zivot zabavljala samo sa 1 momkom. Suprotnosti privlace, uvek.
Samo mi je interesantno koliko smo svi razliciti, iako delimo strast prema putovanjima I raznolikostima. Jednostavno I definitivno je nemoguce biti sa svakim BFF, iako postoji mogucnost da smo nekad u zivotu imali fenomenalnu konverzaciju. Toliko ljudi dodje I prodje kroz moj zivot, ali samo oni pravi zaista I ostanu. I bas ti su oni najvredniji, najkvalitetniji I najsjajniji ljudi koje poznajem I koji takodje mogu da kazu da me stvarno poznaju. Jer, ja sam jedna od onih koji imaju Kineski zid ispred sebe kada dodje do dubljih emocionalnih ‘zahvata’. To je jedna lekcija koju sam naucila, tj. Ima ih dve: jedna je da su svi, bas svi ljudi koje sam u zivotu upoznala (prosli ili ostali), znatno uticali na to ko sam ja danas; I druga lekcija je da sam postala svesna razloga zbog kog ne dozvoljavam ljude da mi se priblize I poznaju: tako je mnogo lakse, uzimajuci u obzir moje stalno seljakanje-I razlozi su totalno sebicni, meni je lakse – jer ne moram da se mlatim emocijama u medjuvremenu upravo zato sto je sve dovoljno povrsno da se lako dodje do onog beznacajnog “e” pozdrava. Ali, ovo nikad ne bih ovako dobro skapirala da nisam upoznala ljude koji su u istoj situaciji I koji se bore sa istim stvarima – I ti ljudi, tj ovi ljudi, nemaju nikakve veze sa Sebijom ili Grckom, nego zive na drugim mestima po svetu a poticu iz sasvim trecih – ali znaju o cemu govorim I interesantno je cuti kako svi mi imamo slicne metode ‘resavanja’ tog (nazovi) problema. Iskreno, ja to sada vise ne vidim kao problem, nego naprotiv, kao prednost – jer je moj dozivljaj sveta je daleko flexibilniji upravo zbog svih tih kultura u kojima sam rasla I sazrevala.
Da sam ostala u Srbiji pre 5 godina, velike su sanse da dalje od granice bugarske ne bih videla. I stvarno sam srecna I zadovoljna dosadasnjim tokom mojih avantura. Apetiti su mi se toliko prosirili da sada vise nije interesantno raditi sve sto ostali rade, naprotiv, moj cilj je da ostvarim ono sto niko do sada nije pokusao. Ako je osecaj na mestu, pokusacu, ne vidim razlog za suprotno…bilo da su ljudi ili projekti u pitanju ;) !
